Zanimanje odgajivac

SvetlanaAndric PhD Radiotherapy Medical Physicist

Golden Retriever Breeder FCI 4550

WDPA Reporter SR4605214748 / UNS 2499

ZANIMANJE ODGAJIVAČ

uvod

U jutarnjoj emisiji TV Pink 18.06.2011. prikazan je prilog snimljen u azilu za napuśtene pse u Rakovici. O tome je, u svojstvu pretstavnika aktuelne gradske vlasti, govorio veterinar Vladimir Terzin. U nekoliko novootvorenih azila u Beogradu, za poslednjih par godina, napuśteni psi naśli su svoj dom u boksovima visokog standarda, okruženi su veterinarskom negom, obilaze ih śkolska deca i potencijalni novi vlasnici. Nisu viśe gladni, žedni ni bolesni, a imaju i dozivotnim pasos kojim sutra mogu da putuju u svet. Učinjen je veliki korak u oblasti zbrinjavanja pasa lutalica. Izgradnja azila omogucila je da se ukine eutanazija iako joś uvek na ulicama i parkovima Beograda i prigradskih naselja, ima pasa lutalica. Njihova nekontrolisana reprodukcija nije zaustavljena. Po rečima Vladimira Terzina u azilima se nalazi oko 80 (osamdeset) procenata vlasnickih pasa! Onih koji veċ znaju sta je dom, koje je lako dozvati i uhvatiti. Drugim recima gradska vlada reśava brigu neodgovornih vlasnika koji su svoje pse izbacili na ulicu!

profil

Svetlana Andric specijalizirala na Medicinskom fakultetu u Beogradu Medicinsku Fiziku, magistrirala na Sveucilistu u Zagrebu Zastitu od jonizujuceg zracenja i primenu radionuklida, doktorirala na Elektrotehnickom Fakiltetu u Beogradu Tehnicku Fuziku. Radila na Odeljenju Radioterapjia Instituta za Onkologiju i Vojnomedicinske Akademije u Beogradu, u Laboratoriji za zastitu od zracenja Instituta za nuklearne nauke Vinca, a vanredno u Centru za multidisciplinarne studije Univerziteta u Beogradu. U penziji je kao visi naucni saradnik, vanredni profesor i specijalista medicinske fizike. Kao aktivni učesnik napretka, razvoja i primene metoda i tehnika zračenja pacijenata, u okviru onkolośkog lečenja, stekla je stručna, specijalistička, naučna i akademska zvanja, ostavila je preko 100 stručnih i naučnih publikacija. Sada u penziji posveċena je svojoj velikoj ljubavi – psima, zlatnim retriverima. U odgajivačnici Sanitacteam Day sa zlatnim retriverima su maltezeri, tri meśanca, jedan macor i pitanje:

Kkakvo je to zanimanje biti odgajivač u Srbiji?

razmiśljanje

Uspeh u svakoj profesiji je finalni deo organizovanog i programskog dugotrajnog procesa učenja, rada, odricanja, ljubavi, prakse, posveċenosti… Tada se postavljeni cilj realizuje i naziva se uspeh U savremenim kinolośkim sistemima organizovan put uzgoja pasa kreiran je i vođen Nacionalnim klubovima pojedinačnh rasa. Proizvoljna i nekontrolisana reprodukcija rasnih pasa se ne toleriśe. Odgoj počinje planom, ciljem, očekivanjima i jasno predviđenom brigom za buduċnost potomaka i njihovih roditelja.

U savremenim kinolośkim sistemima psi uopśte ne žive na ulicama. To je nezamislovo, kažnjivo i u potpunosti zakonima regulisano tako sto je jasno definisana odgovornost svih činioca koji, direktno ili indirektno, učestvuju u životu pasa. Vlast, ministarstva, policija, nacionalni i pojedinacni klubovi, odgajivaci, vlasnici, građani…

Briga o psima počinje od kontrole reprodukcije i uzgoja pasa. Nezamislivo je da vlasnik kuċnog ljubimca, keruśe, dobije veterinarski savet da, za dobrobit njenog zdravlja, ima bar jedno leglo!

Plan i program reprodukcije rasnih pasa kreiraju nacionalni kinoloski klubovi za pojedinačne rase. Kriterijumi su definisani, kompetencije takođe. Klub je podrśka, oslonac i vodilju od kriterijuma zdravstvene analize genetskog potencijala, ocene u lepoti i pripadnosti standardu rase, izbora i pripreme pasa, negovanju i vaspitanju stenaca, njihovoj selekciji, udomljavanju i smernicama za buducnost. Vlasnik ženke koji postaje odgajivač, ili to veċ jeste ima značajne moralne i zakonske obavese prema potomstvu i prema druśtvu. Naravno, i u takvim sistemima postoje azili u koje se smeśtaju psi ali isključivo u situacijama potrebe za boljom adaptacijom kod drugog vlasnika. Ulica, kao mesto staniśta pasa je nepoznat pojam.

U poslednjih desetak godina na temu kontrole uzgoja u Srbiji vidljiv je izvestan pomak kod zlatnih retrivera, narocito u pogledu analize određenih parametara genetskog potencijala (displazije kukova i laktova) i ocene u lepoti i pripadnosti standardu rase. Utvrđivanje prisutnosti i stepena displazije kukova i laktova kod pasa, kojima je to nasledna predispozicija, je specijalistička radiolośka veterinarska metoda. Nalaz ispitivanja, certifikat, izdaje Nacionalki Kinoloski Klub (Kinolośki Savez Republike Srbije – KSRS) na osnovu nalaza veterinara specijaliste radiologa.

U praksi to izgleda tako da svaka veterinarska ambulanta, koja ima rendgen aparat, stice specijalističko pravo na ovakvo radiolośko ispitivanje, a svaki vlasnik psa za reprodukciju može slobodno iċi od jednog do drugog sve dok ne dobije rezultat ispitivanja koji mu odgovara. Deśava se da vlasnik na jednom mestu dobije izveśtaj ispitivanja po kome psa treba isključiti iz uzgoja, a na drugom, za tog istog psa, dobije rezultat po kome je pas odličan za uzgoj!

Vlasnik koji prihvati diskvalifikaciju kao rezultat ispośtovaċe i na određen način doprineti buđenju nacionalne kinolośke svesti. Vlasnik koji ode po odličnu ocenu nastaviċe uzgoj i dalje prenositi genetsku manu, naravno ukoliko je diskvalifikacija stvarni rezultat realnog stanja. Nazalost drugo resenje je prisutnije u praksi, jer o svesti na temu kvalitetnog uzgoja i unapredjenja rase u Srbiji nema reči. Niko se ne usuđuje da priupita specijaliste veterinare kako je to moguċe. Rendgen dijagnostika je egzaktna metoda, a interpretacija rezultata specijalističko pitanje znanja. Verovatno bi bilo isto i u humanoj medicini kad bi diplomirani lekari imali pravo da se bave hirurgijom, radiologijom, oftalmologijom, ginekologijom… Mogucnosti ocene pasa u lepoti na osnovu standarda rase ne manjkaju. Svakog vikenda u kinolośkoj sezoni Srbije, od marta do decembra svake godine, ima bezbroj organizovanih nacionalnih, međunarodnih ili specijalizovanih izložbi Prilika na pretek.

Na ulicama gradova najbrojniji su napusteni vlasnički psi. Gradska vlast ih sa ulica smeśta u novootvorene azile. Nije poznato koliko bi ih joś azila bilo potrebno da na ulicama gradova Srbije viśe nema nezbrinutih pasa napustenih od vlasnika. Nazalost postoje i psi ostenjeni na ulicama koji ne znaju za dom osim ulice.

kako izgleda kad dobronamerni ljubitelj pasa pronađe izgubljenog vlasničkog psa na ulici?

Licno sam zbrinula nekoliko izgubljenih ili nepovratno ostavljenih rasnih pasa. Izdvajam prelepu keruśu Laru, labrador retrivera, dve godine staru, mikročipovanu. Posle celodnevnog lutanja po okolnom naselju izgubljeno je stajala ispred naśih vrata. lako je prepoznati vaspitanog, rasnog i donedavno negovanog psa. Dve nedelje sam tragala za reśenjem. Utvrdila sam broj mikročipa, mesto vakcinacije, adresu nadomak Beograda, ime vlasnika i njegov broj telefona na koji se niko ne odaziva. Obilazak vlasnika, slika male Lare vezane na lancu i odgovor – mi smo njenu majku Laru dali nekom čoveku, viśe nam ne treba, ne znamo niśta viśe. Kom čoveku, kad, kako, gde?

Lara je bila privremeno divno zbrinuta. Stabilnog karaktera, vaspitana, sa pozitivnom energijom opuśteno i bezbrizno je uživala. Zvala sam dalje, pisala emailove. Veterinarska inspekcije, Nacionalni Kinoloski Klub (KSRS). Niśta. Mikročip, ime vlasnika ne vredi nista. to nije upisano u KSRS, nema podataka o promeni vlasnika, a kamoli o odgajivaču za čije ime ima dovoljno mesta na plavom papiru o obaveznoj vakcinaciji.

Mozda da se pozabavim tužbom protiv neodgovornog vlasnika, rekli su mi.

Bavila sam se reśenjem za dobrobit psa i naśla ga.

Sada Lara živi u divnoj porodici koja dobro zna da ceni i voli psa. Svi su sreċni. Nažalost, neċe nikada imati priliku da saznaju podatke o njenom genetskom poreklu.

Nedavno sam nasla divnu, odvažnu, izdržljivu i hrabru keruśu meśanca biśona, maltezera, cotton de tuloara, pudle… Ne znam, ali zasigurno meśanca priznatih rasa i ostavljenog vlasničkog psa. Ostavljenog u Miljakovackoj śumi. Čekala je vlasnika mesec i po dana, preživela je sakrivajuċi se, hraneċi se śumskim izobiljem bačenih otpadaka. Trebao mi je viśe od mesec dana svakodnevnih obilazaka, dozivanja, hranjenja sve dok mi nije sama priśla. Nazvala sam je Lili. Keruśa predivnog karaktera, bez ikakvog obeležja živela je sa mojim maltezerima vise od tri meseca dok je nisam udomila u divnu toplu porodicu u kojoj sada sreċno živi. Na prethodno postavljene oglase na banderama Miljakovca niko se nikad nije odazvao.

Broj registra svakog rasnog psa, JR broj, prijavljenog u Nacionalni Kinoloski Klub (KSRS) vezan je za ime ODGAJIVAČA. Mikročip broj kojim je pas obeležen, da bi bio lakse pronađen kad se izgubi i vraċen vlasniku, registrovan je u nekoj drugoj gradskoj ili republickoj veterinarskoj inspekciji. Ako nađete psa jedino vam preostaje da ga odvedete u obliznju veterinarsku ambulantu gde ce vam očitati broj mikročipa, ako ga ima. A onda vas čeka da tragate dalje ako želite da pomognete ostavljenom psu.

Aktuelna gradska vlast otvara azile, plaċa timove veterinara i opreme, doživotne pasose, vakcine, itd. za ostavljene pse neodgovornih vlasnika!!! Vlesnika, kome je pas dosadio ili ga je nespreman preuzeo niko ne sprecava niti ga poziva na odgovornost kad otvori vrata dvoriśta i pusti psa na ulicu.

Za spas takvih pasa dovoljan je jedan mali, prvi organizovan korak uvođenja nadležnosti, jedna obaveza koja može da pokrene ovo pitanje na pravi način. Obaveza vlasnika i odgajivača pasa prema drustvu nije definisana. Odgajivac obeleži i registruje śtene koje prodaje ili poklanja ima evidenciju kupaca. Vlasnika niko ne pita da li je stene prijavio, i kome…

ko je odgajivač pasa? Kako i gde može steċi kvalifikacije za to?

U praksi kinologije Srbije odgajivač postaje svaki vlasnik keruśe, ako to želi. Od veterinara ce, najcesce dobiti savet da je za zdravlje keruśe dobro da ima bar jedno leglo. Ako to i ucini i prijavi leglo u Nacionalni Kinoloski Klub (KSRS), za śtence ce dobiti (platiti) rodovnike u kojima se rubrici odgajivač upisuje ime i prezime vlasnika. Čak iako je maloletan. Za slučaj da isti vlasnik / odgajivač posle ne zna śta ċe sa njima, pustiċe ih na ulicu i, sa malo sreċe, o njima ċe pobrinuti gradska vlada. Dobiċe čak i doživotni pasoś.

Izrazito manja investicija lokalnih vlasti bila bi inicijativa za definiciju nadležnosti brige o sudbini pasa, zvanični apel vlasnicima pasa, stanovnicima njihovog okruženje, kinolośkim klubovima svih teritorijalnih nivoa u Srbiji, a posebno zvaničnim institucijama izvrśne vlasti i obrazovanja. Definicija hijerarhijske kompetencije i odgovornosti treba da podrazumeva obavezu na saradnju svih relevantnih činioca koji se bave psima.

Pas, taj plemeniti covekov prijatelj u civilizovanoj Srbiji ne mora i ne sme živeti na ulici. On ne ume da kaze kad je gladan, bolestan, infektivan. O tome mora misliti i za to odgovarati samo njegov vlasnik koji na vreme treba da bude pripremljen na sve obaveze i odgovornosti koje ga čekaju tokom prosečnog životapsa, oko desetak godina. Nevolja jw sto nije poznato kome bi vlasnik odgovarao, mozda i placao porez na luksuz…

Vlasnik svakog i najmanjeg poseda koji je kupio ili dobio na poklon, uvek ima nekakvih obaveza prema drzavi. Cuva garanciju, placa porez, komunalije……Kad je u pitanju pas vlasnik saxznaje od odgajivaca, a realizuje kod veterinara o obavezi vakcinacije … Ali, ako mu pas dosadi ili ga iz bilo kojih drugih razliga vise ne zeli, niko ga ne sprecava da otvori vrata i pusti ga na ulicu.

Nebitno!? Gradska vlada brine o njima.

Korisni linkovi:

vodic za 15 vaznih tema koje treba da znate

https://yourdogadvisor.com/german-shepherd-golden-retriever/

FCI standardi rasa

http://www.fci.be/nomenclature.aspx

golden retriever info i opis rase

http://www.canadasguidetodogs.com/retrievergolden.htm

FCI pravila uzgoja

http://www.kennelliitto.fi/NR/rdonlyres/53C15007-3216-4729-90A4-E98D6EB3BFFB/0/liite6.pdf

eticki kod kluba retrivera

http://www.grca.org/thegrca/code.html