DrSciSvetlanaAndric, WDPA reporter for MyDog Magazine
September2010© All rights reserved
NAPUŠTENI PSI
uvod
Postojeċi hijerarhijski lanac nadležnosti i brige o zdravlju i opśtem zbrinjavanju pasa, razvoju i unapređenju pasmina u Republici Srbiji, viśestruko se reflektuje na zdravlje i ekolośke okolnosti cele populacije. Zvanične i nezvanične karike tog lanca nisu međusobno dovoljno povezane.
Zvanične institucije svakako su Fakulteti Veterinarske Medicine (FVM) kao edukativno polaziśte sa koga su krenuli svi doktori veterinarske medicine, relevantna Ministarstva i vladine organizacije kao polazista za zakonske regulative uredjenja pravila života u jednoj državi.
Nezvanični segmenti lanca, nevladin sektor, su razna strukovna udruženja građana koja prema zadatim programskim ciljevima imaju svoje pravilnike i kodekse ponaśanja u skladu sa zakonskim regulativama. To su razne kinolośke sekcije, klubovi, druśtva i konačno Kinolośki Savez Republike Srbije (KSRS). Glavni stub ovih organizacija su vlasnici pasa i njihovi odgajivači, ujedno i članovi KSRS.
Glavni kinolośki subjekat zvanični ili nezvanični stanovnik Republike Srbije je divan čovekov prijatelj, gospodin PAS,
Započinjemo seriju razgovora sa ljudima koji su radom u ovoj oblasti ostavili trag svojim nesebičnim doprinosom za poboljśanje kvaliteta života i zbrinjavanju pasa. Miśljenja, iskazana tokom narednih intervjua mogu ukazati na mnoge pozitivne resurse u ovome miljeu i tako pomoċi da se karike tog komplikovanog lanca lakśe učvrste i primene na sve pse (napustene, vlasničke, uzgojne, takmičarske, lovačke…) ali i na sve ostale vlasničke životinje.
profil
Vladimir Terzin, doktor veterinarske medicine, specijalista interne veterinarske medicine i ultrazvuka, od juna 2009 vodi Sektor Zoo higijene u Sekretarijatu za komunalne i stambene poslove grada Beograda. Privatnu veterinarsku ambulantu “Pet&Vet” otvorio je 1991. i u njoj neprestano radi sa pacijentima, ne samo onim vlasnickim veċ i sa lutalicama. Uvek je tu, sa strpljenjem i ljubavlju, za sve njih. Učinio je pionirski iskorak u zvaniċnom intenziviranju brige o kontroli zdravlja i razmnožavanja lutalica i napuśtenih četvoronožnih stanovnika Srbije.
Njegov ljubimac Paśa, pas star 12 godina, sam je dosao, kao śtene, na vrata ambulante. Od tada živi u porodici Terzin kao pravi „paśa“
Poziciju u gradskoj vladi Vladimir Terzin je usmerio na reśavanje dugotrajnog akutnog problema napuśtenih životinja u Beogradu. Veċ prve godine realizovani su pojedini segmenti projekta vezani za obrazovanje najmlađih na temu kako postupati sa napustenom životinjom. Otvoren je prvi zvanični azil za napuśtene životinje u kome se realizuje oko 450 sterilizacija uličnih pasa mesečno. Intenzivan je rad na udomljavanju pasa i na širenju svesti drugih likalnih samouprava o potrebi otvaranja regionalnih centara za sterilizacuu pasa. Ažuriran je rad na pravilnicima sa Upravom za veterinu, u okviru Ministarstva poljoprivred, a u zavrśnoj fazi je oživljavanje S.O.S. telefona i policije za izgubljene životinej. Očekuje se uskoro i realizacija redovne TV emisije na gradskoj televiziji,…
Razgovaramo o tome, o daljim aktivnostima, moguċnostima, vizijama…
razgovor
Kao iskusni veterinar sa razvijenom privatnom kliničkom praksom, uz dodatni napor, napravili ste iskorak u prostor rada gradske vlade i ucinili zvanični pomak u reśavanju problena napuśtenih pasa. Šta je bio Vaś glavni motiv?
To me je interesovalo joś od studentskih dana. Pocetkom 1980. na FVM je postojala Kinoloska sekcija koja je razmatrala problem napuśtenih životinja i ukazala na potrebu otvaranja bar dva azila za teritoriju Beograda. saradnji sa udruzenjem „Arka“ iz Novog Sada, organizovao sam obilazak okolnih opśtina u cilju evidencije i mikročipovanja pasa. Verovao sam, i danas verujem, da je evidencija vlasniśtva životinje, koja podrazumeva odgovarajuċe odgovornosti i sankcije, jedini pravi put za sprečavanje nastanka napuśtenih životinja. Obležavanjem životinja rešava se osnovni problem. Nema više napuštenog psa, to jest možete lako da mu utvrdite poreklo.
30 godina kasnije prepoznao sam priliku da pokrenem i realizujem otvaranje prvog zvaničnog azila. Pored onih nezvaničnih, koji postoje i dobro rade, pojacani interes i zalaganje gradske vlade za ovu problematiku je postalo izuzetno važno kao model rada u Republici Srbiji.
To je zapravo prvi zvanični pomak za poslednjih 30 godina.
Kako ste uspeli da „razbijete“ tu stagnaciju, govorimo o periodu od 30 godina?
Možda slučajno, iako niśta nije slučajno. Krajem 2007. gospodin Dragan Đilas me je pozvao na sastanak sa radnom temom “Problem napuštenih pasa na teritoriji Grada Beograda”. Sagledali smo suśtinu problema i već tada dogovorili niz akcija koje bi trebalo da na ovom polju donesu konačan pomak i boljitak, kako za napuštene pse i mačke tako i za stanovnike urbanih sredina. Izveśtaj koji sam mu podneo o tadaśnjoj situaciji bio je poražavajuċi. Za period od jedne godine, eutanazirano je oko 7.000 pasa i oko 1500 śtenaca, a kastrirano oko 120-150 jedinki.
Naime, prema starom Zakonu o veterinarstvu od 1995. eutanazirana je svaka nađena životinja po koju vlasnik nije dośao za tri dana.
Prema proceni FVM u 10 centralnih gradskih opśtina tada je bilo oko 7.500 pasa na ulicama Beograda, a u prigradskim naseljima oko 7000, mada ovaj broj, koji se odnosi na prigradska naselja, nije proveren. Izgledalo je da ċe reśenje problema biti veoma brzo. Pokazalo se da nije tako i da je dotok novih zivotinja stalno prisutan. Naprimer u Istambulu je tokom jedne godine eutanazirano 100.000 pasa, a posle godinu dana imali su opet 100.000. To je jasno pokazivalo da eutanazija nije deo rešenja već da treba osavremeniti prilaze ovoj problematici.
Smatram da eutanazija kao metoda nije nikada pružala reśenje jer je dotok novih pasa uvek poveċavao ukupni broj napuśtenih pasa. To je nesigurna metoda kojom se ne dobija reśenje. Psi dolaze iz drugih izvora. Sve svetske strategije generalni problem napustenih zivotonja tretiraju kao problem vlasnickih životinja. U suśtini napustene zivotinje su manji deo problema koji se moze resiti ovako ili onako, ali pravi uzrok je dotok novih pasa.
Pomenuli ste stari Zakon o veterinarstvu. U Engleskoj naprimer zakon o zaśtiti pasa datira od 1953, zakon o licencama za držanje pasa od 1963, o osiguranje pasa od 1971, o transportovanju pasa i obavezi nośenja ogrlice sa imenom psa 1992, o vraċanju vlasniku nađenog psa 1996, o licencama za uzgoj i prodaju pasa 1999, o sprečavanju zagađenja okoline 2005, o regularnim obavezama vlasnika za smeśtaj, ishranu, vaspitanje i zdravstvenu zaśtitu… Kakvi su izgledi da se problemi i status pasa u Srbiji počnu reśavati zakonskim normama?
Slažem se da je to pravo, jedino i trajno reśenje. Pokretanje zakona je obiman proces. Nedavno je usvojen Zakon o dobrobiti životinja koji apostrofira i sankcioniśe sve vlasnike za slučajeve maltretiranja ili napuśtanja.
U mnogim razvijenim zemljama uopśte nema pasa lutalica na ulicama gradova. Svaki pas ima svoga vlasnika, a vlasnik ima zakonske obaveze ne samo prema svom ljubimcu vec i prema celokupnom okruženju kome pripada. Da li su Vase aktivnosti usmerene u pravcu ostvarenja takve situacije u gradovima Srbije?
Vrlo ažurno radimo na zakonskim izmenama vezanim za obeležavanje pasa, i to u prvih mesec dana starosti. Želimo da u śirokoj druśtvenoj akciji reśimo problem tako śto ċemo formirati specijalizovanu veterinarsku inspekciju, sluzbu koja ce raditi na terenu, na licu mesta vrśiti kontrolu i preduzimati odgovarajuċe mere. Moramo imati vlasničku evidenciju i kontrolu.
Za početak je izrađen strateśki Dokument o sterilizaciji, vakcinaciji i obeležavanju napuśtenih životinja koje se nakon “obrade” vraćaju na teritoriju ne kojoj su nađene. Ovaj princip je preuzet iz drugih evropskih zemalja i podrazumeva da životinje koje se vrate na mesto sa koga su uzete brane tu svoju teritoriju kako na nju ne bi dolazile druge..
To se sve odvija u azilu?
Da. Preuzete životinje se okupaju, podvrgavaju veterinarskom pregledu i laboratorijskim analizama, proceni stepena agresivnosti. Obeleže se, vakciniśu, steriliśu i posle sedam do deset dana vraćaju na teritoriju sa koje su uzete.
Kakva je procena ukupnog broja pasa na ulicama Beograda i koliko pasa trenutno imate u azilu?
Prema procenama od prošle godine, u Beogradu ima između 4.500 i 4.800 napuštenih životinja. To nije veliki broj i on može znatno da se umanji uglavnom udomljavanjem pasa. To je suśtina reśenja. Životinje moraju imati odgovornog vlasnika koji o njima brine i za njih odgovara. U azilu trenutno imamo preko 150 napuśtenih pasa,, od toga je preko 20% rasnih pasa! Dvanaest rotvajlera, deset nemačkih ovčara, tamo su irski i gordon seteri, lovacki psi…Nedavno smo nasli odbačene pet śtenaca haskija, i sedam śtenaca hrtova, zajedno sa majkom!
Sa kim danas sarađuje Sektor Zoo higijene koji vodite u okviru gradske uprave?
Imamo dobru saradnju sa Upravom za veterinu Ministarstva poljoprivrede, a u okviru akcija koje smo preduzeli i saradnju sa pojedinim obrazvnim institucijama (śkolom „Ruđer Bośkoviċ“), Ministarstvom prosvete, i mnogim stručnjacima i pojedincima dobre volje.
Tokom zapocetih aktivnosti imali smo i niz bezuspesno organizovanih pokusaja da u naś informativni sistem uključimo stanovnike grada, pre svega one koji se brinu o napuštenim životinjama na ulicama grada. Naravno neke organizacije su i pozitivno odgovorile i sa njima uspešno razvijamo saradnju.
Tamo gde smo naiśli na razumevanje uspostavljena je saradnja sa građanima koji su spremni da nam dojave i pomognu da preuzmemo psa iz njihove okoline, izvrsimo sterilizaciju i vratimo ga nazad. Sa druge strane imamo niz suprotnosti, prepune straha i agresije.
Da li ste nesto preduzeli u smislu edukacije stanovnistva da bi ih uputili kako da postupe u prilikama susreta sa psima, sa čoporom pasa?
To je zapravo ključni deo problema koji reśavamo. Odnos ljudi prema životinjama, generalno. Dobar deo ljudi ne voli i ne želi da brine o napuśtenim životinjama, u preko 80% slučajeva susreċemo se sa pristupom bez emocija. Naś cilj je da pojasnimo kako i zaśto nastaju napuśtene životinje i da ponudimo adekvatno reśenje
Edukativni rad u azilu smo počeli sa učenicima śkole “Ruśer Bośkoviċ” koji su sami dali naziv naśoj akciji: „Njuśka pseċa moja sreca“. To veċ neśto govori. Deca su fantasticno reagovala, kontakt sa psima bio je bez incidenata. Na predavanju smo ih učili śta je napuśten pas, kako nastaje, kako treba da se ponaśaju kad sretnu psa na ulici… Nastaviċemo sa ovakvim radom i posebno ukazati na problematicnost prvog kontakta sa napuśtenom zivotinjom koja je žedna, gladna, uplaśena – prisutan je obostrani strah. Kad čovek zna kako treba da se ponaśa sve je drugacije.
Poentirate vlasničku obavezu prema životinjama. Gde i kako treba da budu evidentirani vlasnici? Kakvo je sada stanje i kakve su procene da ċe taj broj biti konačan?
Vlasnici pasa su svi oni koji usvoje psa lutalicu i obeleže ga. Njihovo ime stoji u bazi podataka. Takav pas, za slučaj da se izgubi, uvek ċe naċi put do vlasnika. Vlasnici su svi oni koji kupe śtene od odgajivača. Odgajivač treba da obeleži śtene i da ga proda sa rodovnikom, dokumentom o poreklu psa. Svi odgajivači su registrovani u KSRS, i na osnovu izdavanja rodovnika evidentirani su svi rasni psi i njihovi śtenci. Deśava nam se da u azil dolaze neki odgajivači i otkupljuju rasne pse koje dovedemo sa ulice.
Odakle onda preko 20% rasnih neobeleženih i napuśtenih pasa u azilu. Možda ih ima joś viśe na ulicama grada?
Odgovor na to pitanje može se dobiti jedino pravim uvidom u stanje, veterinarskom inspekcijom na terenu, zakonskim normama, zakonskim obavezama nevladinog sektora u oblasti kinologije. Mi se zalazemo i radimo na uvođenju veterinarske inspekcije sa ciljem totalne evidencije vlasničkih životinja.
Koga stanovnici treba da pozovu da iz lokalnog čopora o kome brinu odnesete i sterilisete zenke?
Do kraja godine biċe u potpunoj funkciji S.O.S. telefon, a nadam se oživeċe i TV emisija na gradskom programu koja ċe sva ova važna pitanja pokrenuti sa mrtve tačke. To je jedini pravi put za ubrzanje izrade i oživljavanje primene zakonskih reśenja.
Ključni problemi su postavljeni… kako vidite situaciju u narednih pet godina?
Nas početak lici na pocetak reśavanja istog problema u Kanadi gde je posle 15 godine doslo do situacije da su oformljeni azili ostali prazni. Problem napuśtenih životinja je reśen njihovim vlasničkim statusom. Očekujem takvu putanju, ali vremenski znatno kraċu. Za početak urgentna je terenska veterinarska inspekcija, obeležavanje i evidentiranje vlasničkih životinja, primena postojeċih zakona i izrada neophodnih novih zakona u veterinarstvu.